Članak iz "Borbe" od 16.01.1992.

 Posljednji članak na ovu temu. Članak prenosim u cijelosti.

Borba  Četvrtak, 16. januar 1992.

PRIČA VLADIMIRA ŽIVKOVIĆ, REZERVISTE IZ VALJEVA, KOJI SE OKLOPIM TRANSPORTEROM DOVEZAO DO SKUPŠTINE JUGOSLAVIJE

Ni sa štitom, ni na njemu

Kapetan je rekao da sačekamo, zatim je otišao i više se nije vratio. Komandant je rekao da idemo napred, a posle - neću da poginem, priča Vladimir * Šta kaže njegov advokat Milenko Radić

Zašto istražni sudija Božidar Dragović nije doneo rešenje o sprovođenju istrage protiv vojnika Vladimira Živkovića koji je 23. septembra prošle godine došao u oklopnom transporteru pred Saveznu skupštinu, zbog čega bi mogao da bude osuđen na deset godina. Delilac pravde tom prilikom nije naveo razloge zbog kojih se odlučio na ovakav korak, što je doduše njegovo diskreciono pravo, ali je istog dana uputio Vladimira na VMA „radi opservacije“.

Rekao sam idem kući

Kako se Vladimir Živković, međutim, i bez istrage našao pred istražnim organima Vojnog tužilaštva? Evo njegove priče:
— Moja oklopna jedinica krenula je otprilike oko 20. septembra iz Šapca prema Šidu, Ilači i
Tovarniku. U Šid smo stigli pred mrak, gde se kolona zaustavila pošto je neko poginuo. Tu noć proveli smo u transporteru. Sutradan smo krenuli put Tovarnika gde su nekog od naših ubili hrvatski snajperisti. To je bio razlog što smo ponovo stali. Kapetan je rekao da sačekamo, a zatim otišao i više se nije vratio. Mi nismo znali gde je. Nastalo je komešanje. Kako se kapetan nije vraćao, komandir je odlučio da krenemo napred. Usput oko nas je bilo pucnjave, a stali smo pred Tovarnikom jer je komandir rekao — „neću da poginem“.
Posle izvesnog vremena vratili smo se za Šid. Tu smo čekali dok nije naišao neki aktivni oficir i naredio da ponovo krenemo za Tovarnik. Usput smo naišli na nake tenkove kojima smo se pridružili. Uveče je počela pucnjava, dvojica su ranjena. Nastala je pometnja, noć smo opet proveli u transporteru.

Sutradan, priča već vidno zamoren od svega mladi Živković, ispred nas na kilometar-dva videli smo mupovce kako kopaju rovove. Sve vreme bili smo bez vode i hrane. Počela je ponovo pucnjava iz pravca Šida i Tovarnika. Razbežali smo se po kukuruzištima i tu smo ostali čitavu noć. Sledećeg dana nam je u pomoć stigla kraljevačka oklopna jedinica.

- Padalo je mnogo granata na sve strane. Bilo je mrtvih, ranjenika, vriska... Pojavile su mi se slike kuće, vode i onesvestio sam se. Sledećeg jutra smo se oklopnim kolima vratili prema Šidu. Nisam mogao da jedem. Sećam se samo da sam rekao drugovima „idem kući“. Seo sam u transporter. Puta se uopšte ne sećam. Niko me nije zaustavio. Pred Skupštinom sam izašao iz transportera i tu od iznemoglosti pao pred vozilo. Kako da dođem do Valjeva, pitao sam se. Neko me je savetovao da sednem u autobus, što sam i učinio. Zaustavila nas je civilna milicija i kada sam izašao stavili su mi lisice, uzeli pištolj i bombe,  odveli u miliciju, gde su mi dali šećer i vodu da ne bih pao u nesvest. Kasnije je došla vojna policija i odvela me. Pitali su me za koga radim, ko mi je naredbodavac, zašto sam pošao. prema Beogradu, a ne prema Zagrebu? Nakon razgovora poslali su me u VMA, gde sam proveo nekoliko dana. Posle ispitivanja, pustili su me kući i oslobodili vojske na godinu dana Pre nekoliko dana stigao mi je telegram da se javim kasarni u Valjevu. Tu mi je pročitano da je protiv mene pokrenuta krivična prijava zbog svega što sam uradio, završvao priču vojnik Živković.

Krivi za druge

Advokat Radić tvrdi da nema pravnog osnova da Vladimir bude mobilisan, jer su upućivanje rezervista na front i mobilizacija vršeni na osnovu odluke Predsedništva SFRJ od 3. oktobra, prošle godine, znači posle mobilizacje Živkovića. Nelegalno i nelegitimno Predsedništvo pozivalo se, kaže on, na sastanak koji je održan dva dana pre i na kojem je prisustvovalo šest članova, i ocenili „da smo suočeni sa opasnošću opšteg građanskog rata i da se zemlja nalazi  stanju neposredne ratne opasnosti“. Ta ocena je po mišljenju advokata osnov svih drugih nelegalnih odluka kolektivnog šеfa države i vojnog vrha. Ukoliko je Predsedništvo želelo da proglasi neposrednu ratnu ораsnost, moralo je doneti odluku, uredbu, ukaz i slično, koju je trebalo objaviti u Službenom listu SFRJ ovako ispada da je Predsedništvo neformalno kroz razgovor ocenilo da se država nalazi u neposrednoj ratnoj opasnosti, kaže Milenko Radić i dodaje:
— Prvog dana boravka Vladimira na frontu 21. septembra, general Veljko Kadijević je da više nema Jugoslavije, da je Predsedništvo Jugoslavije razbijeno i da se Skupština raspada. Pet dana posle povratka mog klijenta sa fronta, kaže Radić, 600 rezervista iz Valjeva napustilo je jedinicu u Hercegovini.
— Ustavna je obaveza JNA da štiti nezavisnost, suverenitet, teritorijalnu celokupnost Jugoslavije i da se bori protiv neprijatelja koji su napali ovu zemlju, kaže Radić i napominje da su dva rođena Vladimirova brata kao i njegov otac — aktivna vojna lica. On je vaspitavan u duhu јugoslovenstva, bratstva i jedinstva, te da neprijatelji mogu biti samo izvan Jugoslavije. Vladimiru starom 23 godine rečeno je da da mora da ide na front i da mora da ubija neprijatelja koji nije izvan Jugoslavije.
— Suprotno Ustavu, Predsedništvo i armijski vrh donose odluku o povlačenju JNA iz Slove-
nije i Hrvatske. Za takvu odluku predviđena je smrtna kazna. Nakon haosa i dezintegracije iz vrha armije, čelnici su rekli je je problem u tome što su se oni spremali za spoljnjeg neprijatelja, a ne protiv neprijatelja unutar zemlje. Znači, oni nalaze opravdanje za svoju i našu katastrofu. Zato još niko nije osuđen zbog izdaje, promašaja, propusta i slično. I najmanje što mogu da urade — jeste da daju ostavke i budu kažnjeni za svoje propuste. Umesto njih, svi dašnji Vladimiri su krivi što im je uništena mladost, što će do smrti imati posledice iz razloga koji ni generalima nisu jasni, kaže Radić.

Jasna FLORIĆ