Na današnji dan - 80 godina od proboja "Sremskog Fronta" i prvo oslobođenje Ilače (7. prosinca 1944.) - drugi izvještaj

 U svojoj arhivi, imam ukupno tri izvješća o događajima u vrijeme i nakon proboja "Sremskog Fronta". Drugi izvještaj se nalazi knjizi: Milorad Gončin - “U rovovima Srema”. Ova tri izvještaja pričaju svoju priču, ja je samo prenosim. Knjiga je pisana srpskim jezikom. Dio teksta koji se odnosi na Ilaču je podebljan.

Juriš zbog budilnika

Na pravcu napada Prve proleterske brigade izvedeno je nekoliko juriša i nije se moglo u Tovarnik. Nekoliko proletera je palo u minskim poljima, pred puškarnicama bunkera. Komandir čete Mirko Perić vodio je bombaše da, koristeći mrak i ledenu kišu koja je neprestano lila, pronađu prolaze u žičanim i minskim preprekama i bombama uzdrmaju rovove. Pred samim ciljem, kad je bio na domaku neprijateljskog rova, Perić je osetio bol, zaustavio dah i pokušao oceniti šta mu se dogodilo. jagodicama prstiju je opipao bolno mesto i otkrio šikljaje krvi. Drugovi su mu pomogli da se izvuče ispod roja svetlećih metaka i stigne u previjalište. Komandu nad Trećom četom preuzeo je Mato Šolić i napad nije popuštao. Baš u ponoćnim časovima stigli su inžinjerci da očiste mine i smrtonosne zamke. I proleteri su opet pošli, potrbuške klizili kroz glib i vodu, vrebali i čuvali glave. Mile Palančanin imao je vojničku torbicu na leđima, u njoj sat-budilnik - koji je redovno navijao i koristio da se probudi kad ide na stražu ili u patrolu. Baš uoči napada na Tovarnik, Mile je navio budilnik i zaboravio ga zakočiti da ne zazvoni. A kad je puzao kroz prolaz u bodljikavoj žici, budilnik je toliko zazvrjao da se njegova zvonjava mogla čuti do obližnjih bunkera i rovova. Neprijateljskim vojnicima nije bilo jasno šta se to dešava, a zbunjeni Mile težinom tela je pritisnuo torbicu da ućutka budilnik. Videći da su otkriveni, komandir je naredio da se juriša i četa proletera je raskinula protivničku odbranu.

Borba u samom gradu nije bila nimalo laka. Nemci, ustaše, domobrani, policijski agenti, vrebali su iz masivnih zgrada, iz kapija i drugih zaklona i postupno se povlačili. Na zapadnoj strani grada postavljena je Čordaševa četa, ojačana vodom protivtenkovskih pušaka, da spreči prodor neprijateljskih tenkova ako nalete od Ilače, u pomoć garnizonu u kome pucnjava nije prestajala. Ubrzo se pokazalo da takvo predviđanje nije bilo bez razloga. Drumom su naišli tenkovi, istina oprezno, tukući iz topova i mitraljeza, da upadnu u grad i krstare ulicama. Nišandžija na protivtenkovskoj pušci, omladinac Miodrag Branković, hladnokrvan i obazriv, zalegao je u rov prepun ledene vode, snažno pritegao oružje, nišanio i merkao razdaljinu do čelične siluete koja se bolje videla kad iz nje zažiškaju vatreni plamičci mitraljeza i plamen iz topovske cevi. Brankovićev pomoćnik se pribojavao da se tenk suviše ne približi i uznemireno opomenuo:

- Šta čekaš, udri!

- Neću, rano je.

- Otkud rano, samleće nas. ..

- Glavu u zaklon i ćuti. Pustiću ga toliko blizu da ne mogu promašiti

- izgovori Miodrag, duboko udahnu da se sasvim primiri i nanišani.

Tenk je prišao na pedesetak metara. Miodrag je napregao vid i birao najosetljivije mesto u oklopu. Protivtenkovska puška je grmnula, poskočila, njeno zrno je pogodilo čeličnu gusenicu i prosto je odbacilo od točkova. Tenk se zaneo, krenuo u jarak, stao, a iz njegove kupole zaplamteli su mitraljezi. Jedno zrno je teže ranilo hrabrog Brankovića i više nije mogao nišaniti. A drumom je grmeo sledeći tenk, birajući prolaz pored oštećenog da se ustremi na proletere. Protivtenkovsku pušku je dograbio Milan Živanović Gluvi i otvorio vatru. Zrna su okrznula oklop tenka i primorala gada uzmiče. Posadi oštećenog tenka nije preostalo drugo nego da iskače napolje i pokuša umaći. To je najpre primetio nišandžija teškog mitraljeza Milorad Stojković i tenkistima nije dozvolio da umaknu. Kad nisu prihvatili njegov poziv da stanu, da se predaju, odstupnica im je prekraćena rafalima.

Na pravcu napada Treće krajiške proleterske brigade, da bi se bolje uskladilo dejstvo, komandant Vlado Bajić stalno je održavao kurirsku vezu sa komandantima bataljona, davao im uputstva i primao njihove izveštaje. U prenošenju pošte isticao se snalažljivošću i hrabrošću jedan od najmlađih proletera, golobradi Gojko Vukadinović. On je često išao od komandanta do komandanta, prenosio njihove poruke, spretno se provlačio i izbegavao najviše tučena mesta. U jeku borbe, kad je neprijatelju pripreman odlučan udarac, kurir Gojko je požurio u prvu borbenu liniju, birajući prečice i manje tučena mesta, da komandantovu zamisao saopšti i učestvuje u napadu. Nemci su primetili dečaka kad je trčao preko čistine i ukrstili rafale puškomitraljeza. Teško ranjen Gojko je posrnuo, isprekidano disao, krvario i smogao toliko snage da nastavi put . . . Izdišući je stigao na vatrenu liniju, isprekidano, u pravo vreme saopštio komandantovu poruku i zanavek zaćutao.

U svanuće neprijatelj je uvideo da neće opstati u Tovarniku, ukleštenom udarima i vatrom proletera, pa je potražio manje ugrožene prolaze i povukao se u Ilaču i Šidske Banovce. Na bojištu je ostalo 148 mrtvih neprijateljskih vojnika i dosta ratnog materijala, a 50 ih je zarobljeno u centru grada, u crkvenoj porti i crkvi. Prva i Treća proleterska gonile su neprijatelja koji je odstupao, a Trinaesta proleterska brigada je zadržana na drumu između Sotina i Tovarnika da odbije neprijatelja ako naiđe od Lovaša. Osma crnogorska i brigade »Italija« upućene su u pravcu Čakovca, Tompojevaca i Mikluševaca da ovladaju pomenutim selima.

 

Peti slovenački bataljon Prve krajiške brigade u pokretu iz Šida u Tovarnik u prosincu 1944.

Pred cevima brzometnih topova

Prva proleterska i Treća krajiška proleterska nastupale su u dubinu neprijateljske odbrane, po kiši i susnežici, gazeći blato i vodu, nemajući vremena da se odmore i čestito nahrane. Za tri dana borbe, zajedno sa ostalim brigadama Prvog proleterskog korpusa, prešle su gotovo 40 kilometara, tukle protivnika i postigle zavidne borbene rezultate. Pređeni put, bez obzira na predostrožnost, stajao je dosta žrtava. U jurišima živote su gubili stariji i iskusni borci, a mladi dobrovoljci, tek stasali da prihvate oružje i rešeni da zadivljuju hrabrošću i požrtvovanjem. Žestina borbe i otpor neprijatelja tako reći na svakom koraku, iziskivali su nove napore i žrtve proletera.

Sumoran jutarnji dan. Kiša sipi i natapa odeću proletera koji šljapkaju raskvašenim drumom i naprežu vid da bolje razaznaju ušorene kuće u Ilači. A repovi sumaglice umanjuju vidljivost i teško je primetiti gde se neprijatelj ukopao i primirio da iznenada ošine. Komandant Trećeg bataljona

Prve proleterske, potpuno mokre odeće, vrata uvučenog u zadignut okovratnik, prati pokret kolone proletera, ponekad upozori da se ubrza i dovikne:

- Samo napred! Brže!

Obuća proletera ubrzanije zašljapka i razdaljina do Ilače postade manja. Odjednom zagrmeše neprijateljski brzometni topovi. Granate šišteći preleteše iznad glava proletera i upozoriše da se mora u zaklone. A jaruge su pune vode i gliba, obrubljene su svetlucavim đerdanima leda. Proleterima postaje hladno i gotovo zadrhte kad pomisle da tu moraju žaleći i sačekati da brzometni topovi istutnje svoje pretnje.

Prethodnica Trećeg bataljona nije dočekana samo granatama nego vatrom puškomitraljeza iz jednog bunkera i naterana u kanal prepun vode. Desetar Aca Brdar, do grla u vodi, podigao je oružje i nanišanio u puškarnicu. To je učinio i Branislav Vuković. Zrna su otfijukala cilju. A otuda je brzometni top uzvratio snop granata, šišteći su skresale nešto pozadi, pale u njivu neobranih kukuruza, eksplodirajući podigli mlazeve zemlje, počupale prezrele i skvašene biljke.

- Ne mogu nas pogoditi - proceni desetar Aca ne odvajajući oko od nišana. 

- Ti, Brane, raspali u bunker desno od nas... Ja ću pravo... Neka ostali drugovi tuku desno da neutrališu bočnu vatru... Dok ne stigne glavnina bataljona...

Brzometni top opet progovori i granate proleteše sasvim nisko. Proleteri se više priljubiše uz ivicu kanala, pazeći da ne okvase oružje. U tom tutnju Vuković prižmiri preko nišana i potegnu obaraču. Zrno svetleći ispisa putanju do bunkera i protivnika izazva da ne štedi municiju. Začuše se tenkovski motori i škrguti čeličnih gusenica. Proleteri izdigoše glave i bolje osmotriše. Na drumu - ništa. Brujanje se razleže negde iza bunkera. Nelagodnost i studen obuzimaju proletere koji se ćutke zgledaju. Desetar Brdar ne misli na uzmicanje, neoprezno izrasta iz vodenog zaklona, oružje priteže i podešava da zrna završe u puškarnici bunkera, odmereno kažiprstom poteže obarač i nešto mrmolji. Njegov zanos prekraćuje dug rafal sa suprotne strane. Brdar se presamićuje, šakama pritiska ranjene grudi i onesvešćen pada u vodu. Vuković mu priskače, donosi ga rubu kanala i namerava previti. Nailazi neprijateljski tenk i traži mete. Vuković mora u zaklon. I ostali. Tenk odjednom stade i ugasi motor. A njegovi mitraljezi ne obustavljaju paljbu. Proleteri proviruju iz zaklona i opaljuju u pravcu čelične grdosije. Neko dovikuje da se donesu protivtenkovske puške. A zamenik komesara čete Šuco priskače ranjenom Brdaru, brzo ga previja i sprečava gubitak krvi. Četvoronoške prilazi i Branislav Vuković, podastire ćebe da ranjenika lakše nose preko brisanog prostora i upute u previjalište. Njihovu nameru prekraćuje tutanj tenka. Prilazio je punom brzinom, ispod njegovih gusenica je prštalo blato, a mitraljezi su naizmenično kosili. Protivtenkovske puške se oglasiše i zapretiše oklopu. On stade i rafalima prevrši pokisle stabljike kukuruza. Nišandžija protivtenkovske puške ćirić pomaže Vukoviću da ranjenog desetara prenesu u kukuruze. Primetiše ih odnekud iz bunkera, iz tenka, neprijateljski vojnici i žestoko osuše. Zrna zacvrljukaše unaokolo, neka bućnuše u vodu i mlazeve izbaciše na put. Nišandžija

Ćirić se bolno trže, skupi, stegnu zube i proštenja:

- Pogodiše me.

- Možeš li nazad? . . . Sam? .. .

- Pokušaću...

Ćirić je nekako dobauljao do kukuruza. Za njim je stigao Vuković da se časak skloni od pljuska zrna. Komandir voda Muharem shvatio je ozbiljnost situacije i brinuo da protivtenkovske puške dejstvuju i tenku ne dopuste da napreduje. I puškomitraljezac Drago Valjevac postavio je puškomitraljez da neutrališe dejstvo neprijatelja iz bunkera, od pomoćnika Dragiše Milinkovića Čavke zatražio da mu dodaje okvire municije i raspalio... To je pomoglo da se ranjeni Brdar prenese na manje tučeno mesto, da mu bolničarka pokuša pomoći. Dok je štitio ostale, puškomitraljezac Drago je smrtno ranjen. Pomoćnik Milinković je promenio okvir i neprijatelja uzeo na nišan. I ubrzo je posečen rafalom iz tenka. Sve to nije zadržalo proletere da zajedničkim udarom ne osvoje Ilaču.

Inženjerci Prve Proleterske brigade u Ilači, 7.12.1944.

Teške rane dvojice komandanata i heroja

Neprijatelj je nastojao da zaustavi bataljone Treće krajiške proleterske da ne uđu u Ilaču i Šidske Banovce. Komandant brigade Vlado Bajić i zamenik komandanta Nikola Pećanac tražili su da se bataljoni ukline u neprijateljsku odbranu, da izbegavaju brisane prostore i koriste dejstvo sopstvene artiljerije. Komandanti bataljona Đuran Kovačević i Mile Latinović išli su, i pored čestog upozorenja da to ne čine, ispred proletera da im pomognu u savlađivanju najotpornijih vatrenih tačaka.

U jeku borbe Đuran je osetio tup bol u ruci i predelu kičme. Nije se mogao držati na nogama i s naporom je dopuzao u plitki zaklon da ne bude i dalje meta. Iz ranjene ruke je kapala krv, a bolovi u leđima postal su nesnošljivi. Drugovi su poneli komandanta u previjalište. Referent saniteta Bosa Pilipović primila je ranjenika, pogledala njegovo lice obliveno hladnim znojem, po tome ocenila da rane nisu lake i utešno progovorila:

- Sad ću videti šta je to, druže komandante.

Đuran je ćutao ceneći, po težini bolova, da ga ništa utešno i dobro ne očekuje. Bosa je pripremila zavoje i prionula, uz pomoć drugarica, na posao. Đuran je prigušeno jauknuo. Prišao je lekar da oceni težinu rane. Sumnjičavo je zavrteo glavom i progovorio:

- Ovo na ruci nije opasno. Kičma je ozleđena. Moramo pažljivo previjati - upozori lekar.

Đuran je stavljen na zaprežna kola i upućen u bolnicu. A proslavljeni Drugi bataljon nastavio je borbu da se neprijatelju sveti za teške rane komandanta Đurana.

Pred Ilačom je teško ranjen i Mile Latinović, komandant Petog bataljona i odmah upućen u previjalište. Rane su bile teške i krvarenje je teško zaustavljeno. Dok su Mila pripremali za bolnicu, u previjalištu se čulo da je jurišajući na bunkere smrtno ranjen i njegov brat Ilija. A obojica su bila prvoborci i prešla težak ratni put od Bravskog u Bosanskoj Krajini do rovova u Sremu. I Mile je izdahnuo u bolnici, ne dolazeći svesti. Za brojne podvige na bojištima širom naše zemlje, Mile Latinović je proglašen za narodnog heroja Jugoslavije.