Preneseno sa stranice "Stari šokac"
Objavljeno Utorak, 12 Studeni 2013
Na blagdan Velike Gospe u nekim slavonskim selima obilježavaju se godovi. Tako je u Cerni, na županjskom području ili u Starim Jankovcima u vinkovačkom kraju. Na isti blagdan na području Slavonije, Srijema i Baranje od davne prošlosti, sve do Domovinskoga rata 1990. g. bila su redovita hodočašća - proštenja. Pored drugih, čuvena su Gospina svetišta u Aljmašu, Sotinu i osobito u Ilači na vinkovačkom području. Prema vjerovanjima, u Ilači se u bunaru 1865.g. ukazala Gospa. Nekada se, u pučkoj tradicijskoj kulturi kazalo za momke koji nisu “griješili” kada „u mlade dane“ vide Gospu u bunaru s malim djetetom u naručju, a iznad njih svijetli i treperi zvijezda.
Na blagdan Velike Gospe iz bliže i daljne okolice putovalo se u Ilaču prije 130 godina. Putnike je do tog svetog mjesta vodila vjera u djelovanje Božje milosti, odnosno karizme. Vjernici su do Ilače hodočastili uz velika odricanja odlazili pješice do svog cilja. Pjevali su marijanske pjesme i vjerovali kako će se na njih prenijeti dio karizme koja je tamo skoncentrirana. Nadali su se da će na taj način biti ispunjena neka njihova predviđanja. U najčešćem broju slučajeva - bilo je to izlječenje od neke teške bolesti. Mnogi su odlazili zbog osobnog štovanja Majke Nebeske, kao što je hodoćasnik (r. 1921.g.) iz Otoka. U Ilaču je hodočastio oko 50 puta, u Aljmašu je bio osam puta, a u Sotinu šest puta.
O proštenjima nekada u Ilaču, za podsjećanje i prisjećanje puno je ispričao jedan od štovatelja Marijinih - hodočasnik baća Martin Dulić iz Otoka. Kroz priču kada je za to imao potrebu, zapjevao je neku od marijanskih pjesama:
Pa to je bilo ovako: polazak je bio obično uoči Velike Gospe ujutro u šest sati. Svi bi došli u crkvu koji su mislili ić, ti su svi došli. Ponijeli bi svoje stvari sa sobom i pred crkvom bi nas čekala kola jedna, jedan čiča Franja - to je bio stariji čovik. On je bez plače ikake vozio: mi bi rekli torbe naše. Onda mi pomećemo torbe da nam je lakše ići. Bilo je tu i mlađi i stariji. Svi se izujemo bosi i primimo blagoslov svećenika i tada krenemo, prvo zapivamo jednu pismu pred oltarom kad ćemo poć. To je bila prva ova, kao za pomoć, sve pisme smo znali napamet, jedan bi počeo i onda mi drugi, pjevali smo:
To je bila pozdravna pisma i molenje Majke Božje da nas pomogne i čuva. Onda bi se uputili, mi smo rekli - krajem Vrdovo, koji ide prema Komletincima i prema Ilači. Kad smo se uputili putem, onda je bila druga pisma Majki Božjoj, i to je bilo ovako:
Zanimljivo je bilo doznati, koliko je oko 1930.g. u skupinama bilo hodočasnika u Otoku:
U tim godinama u Otoku je bivalo je po pet, šest stotina naroda, što starijeg, štomlađeg, a mladeži, mladeži je uvik bila polovica pretežno: jel išli su i cure i momci, a išle su i žene udane, išo je i stariji svit, sve je to išlo skupa... Jedan župnik stari Matijević koji je tada bio, uvik je uveče navistivo kad će bit procesija, koliko je iz kojega sela došlo... Onda on kaže došlo je toliko iz Otoka, toliko iz Nimaca, toliko iz Pavlake, toliko iz Bošnjaka, toliko otale... uvik je on tumačio koliko je došlo, tako da je nas bilo oko pet, šest stotina, dok posle nam se broj pomalo smanjivo, ali ipak je ostajalo do dvisto pedeset, tristo, tako je oduvijek godinama, godinama... pričao je baća Martin Dulićev.
Da vam pričam dalje kako smo išli u Ilaču... Mi smo putem išli opet prema Komletincima i dalje.. Naprid je uvik išo jedan od momaka koji je nosio križ.
Bilo je to i više momaka, oni su se redali... Jedan od momaka je uvik nosio križ, to se znalo. A ako je bilo više cura, onda su se nosile i zastave, tako da su sesve mogle menjat, a cure su uvik bile u bilini i u bili marama pokrivene, kojesu nosile zastave, bilo je nji šest ili osam, da se mogu menjat, da nose redom...
Imali smo mi šlingane zastave izradite na Srce Isusovo i Marijino, koje su se nosile putem u prašancionu, kad smo išli...
...Većinom su svi bili spremiti u narodne nošnje, jel prvo je to bilo litno doba, bila je vrućina, onda se to sebi metne u torbu, za konak nešto toplije što će se obuć, a sve je to išlo u gaća, u košulja, ženske u skuta, u oplećku, lagano obučeno - da je to što lakše bilo ići, zato smo i imali toga čovika koji nam je vozio torbe, da ne moramo nosit ništa, da nam bude lagano. I tako smo mi do Komletinci putem dalje skroz, molili smo krunicu, u krunici smo i pivali, u svakoj desetini krunice pivala se po jedna kitica, na primer ovako: žalosnu krunica:
Tako smo mi putem išli, što kažemo mi - molili i pivali. Sad smo mi bili molili krunicu, sad bi mi još samo pivali litanije ko što je bilo u ono vrime. Mi smo to na primer u dva načina znali pivati, al prvo je bilo glavno, ovako:
Kad smo mi stigli sad i pod Nimce. Tu nas je već naš čiča Franja sa torbama dočeko on je je stajo tamo u ludovini. Mi smo crkvu obišli, bio je običaj da se crkva obiđe i uniđe, onda se poklonimo u crkvi i pomolimo. To je u ono vrime bilo reda, moralo se da se izmoli pet očenaša i virovanje za oprost. I pozdravili bi onda mi kao Isusa svetohraništu jednom starinskom pismom:
Kad smo mi svi kod Nimaca tamo izašli napolje iz crkve, uzeli svako svoju torbu, sili smo u lad, tu smo jili, malo se odmorili, pa otprilike jedan sat, sat i po odtada tu smo odmarali. Onda svako je svoje spakovo i krećemo dalje. Ako je tuda svita starijega koji je susto možda, mi kažemo susto - umorio se, il dice koje nisu mogla dalje - taj čiča Franja je natovario sve u kola i vozio dalje, nizbrdice naše stvari. Ali je od sada on nas pratio kolima, jel nije više išo prid njima, iako ako bi još kome možda bilo teško il da ne može, da svakog može povesti do mista. Što smo tamo jeli obično? E, taj dan smo mi svi postili. Uoči Gospe je uvik bio veliki post i obično je to bilo. Kod kuće se ispeče posni kifala, to je bilo u ono vrime, mi smo rekli sa sakaladom posne kolače. I svako je to i ponio, il obično krišku sira, malo koju šljivu crnu ii krušku... il tako šta, nije se to bilo izobilja, ne znam šta nosilo, nit je to bilo kave, ko sad što se kuva kava pa se nosi ni čaja, već napijemo se vode u Nimci na bunaru i idemo onda dalje... Većinom je svako jeo svoju ranu, al smo mi i nudili jedno drugo: de oćeš ti malo od mene, de oću ja od tebe i tako... Da, to sam zaboravio reć, mi smo svisno imam posni medenjaka, i tako posni kolača, pa se to uzme, malo i u džep pa se polako i putem to zvrnka, al jedva čekamo da dođemo do bunara. Od Nimci bunarevi su bili daleko, digod koji, samo vinograd, pa se malo može napit vode, onda mi smo ispočetka išli priko Ivanci, to je bilo kao jedno državno dobro, a potlem su nam onda tuda ko i branili, nije im bila volja da se tuda prolazi, al smo onda pronašli jedan drugi put, malo kraći, samo tu je bila jedna bara, pa kad bi prid taj dan padala kiša, onda je bilo malo teže, jel onda bi mi priko bare jedan drugog morali prinašat, koji su bili teži, stariji, ii dicu... mi smo jedni druge prinosili na leđa, na krkače, tako da bi prišli priko.
Usputno bi se na ovom našem putu samo kadgod, to je bilo slabo, priključilo se par Komletinčana, koji su baš nako volili ić s nama. Onda su oni nas uvik ' čekali u Komletincima, jel njiovi su išli jako kasno, pa su morali žurit, pa ti koji nisu mogli žurit, ti su se pridružili s nama, pa su išli s nama lipo, polako... a mi smo uvik išli rano, jel mi smo uvik došli rano u Ilaču, kako bi reko - na svoje misto.
Kad smo nastavili od Nimaca dalje, kojem je bilo teško, taj je posido u kola, a mi smo uvik išli malo brže, znalo se i naoblačit nebo od podne, pa smo morali malo i žurit, a znali smo i puno puta pokisnit i svakako je bilo, samo eto, uglavnom išli smo. Kad smo mi došli tamo blizu, iza Ivanci ima jedno brdašce, prije pruge kad se dojde na to brdašce onda se vidi Gospina crkvica. Onda tu kleknemo i mi to kažemo pozdravimo Gospu. Izmolimo Anđeo gospodnji, pozdravimo Gospu i onda nastavimo put dalje. To sad dojade pruga, to je bila tu velika livada, tode je bilo i trnju, mi kažemo divojačkog trna, bode, i… ubadalo se u noge, al to se nije gledalo. Osobito kad je padala kiša, samo se žurilo da se ide. Al uglavnom mi smo išli, što smo brže i bliže išli to smo manje i molili, što kažu, već smo bili i umorni. Al kad smo došli onda u Ilaču, do svetišta, onda ona vrata u Ilači, tamo je križ i onda smo prvo tome kao pozdrav dali križu:
Kad smo došli do vodice, bunarić, mi smo rekli - bunarića. Tu je bilo takorekuć prvo ukazanje, to ću reć potle u pismi koja se piva o Ilači. Kad smo došli do vodice, to je iza Gospine crkvice, mi obilazimo crkvu uvik s live strane. Iza crkvice Gospin taj bunarić, tu smo stali kod bunarića i onda smo tu opet Gospu odma mu pozdravljali ovako:
Kad se uniđe u crkvu onda pozdravljamo Gospu: svi kleknemo, poklonimo i pomolimo i pozdravljamo na isti način Majku Božju:
Kad smo to u crkvi se poklonili, pomolili, Majku Božju pozdravili, onda smo izašli napolje. Onda je bio jedan, nije to bilo ko sad što je, onda je bio jedan kao okrugli stub i okolo je bio valov napravit i pipe, to smo mi zvali isto bunarić, na to je išla voda i tu smo se išli svi umivat. Dole je bio jedan valović betoniran i tu smo prali noge i to se tobože od te vode, kad se ko umije i šta, i to se nije brisalo, već smo se tako sušili. Onda smo našli svako sebi misto, onda nisu bile ni šupe, ni klecala, ni ništa ko sad, već stanemo pod jednu lipu, ili pod bagram di bilo, odaberemo sebi misto - tu smo mi prostrli sebi, naše selo, tu smo mi zauzeli. 1 onda niko čuva stvari, a drugi, idemo se ispovidat, jel onda je bilo: bez ispovidi nisi mogo it na proštenje, kako bi to bilo da se ne ide ispovidat, jel... Uvečer u sedam sati ili prije sedam sati bio je prašancion, išo je skroz od kapelice Gospine do velike župne crkve u selu, u Ilači. To je bila veliika, veliika masa naroda, kad se sva ova okolica okupi, toliki je narod išo, toliki je narod štovo Majku Božju, kupio se i išlo se. U prašancionu pivali smo jednu veliku, dugačku ilačku pismu i još druge i to sve napamet, nije bilo nikaki papira...
Kad se taj prašancion svrši uvečer onda nije ništa bilo do ponoći - u ono vrime. Sad to budu i filmovi i šta ja znam, al onda to nije bilo ništa, već smo čekali do ponoći. Onda bude polnoćka - obično traje do dva sata, jel tu je silna pričest i silni narod. Kad dva sata projdu, onda gledamo da se mi kako uguramo u crkvicu, jel je već zora i zima i već se ne da napolju bit... A onda već mnogi su se i razilazili čim polnoćka projde, koji su bili bliže. Bilo je tu i biciklima, bilo je to i svakako, na kola... ti su išli kući koji su bili bliže. Mi uglavnom iz daljega, jedni su čekali da idu ujutro s vlakom: u pet sati je išo vlak, a mi smo čekali misu i u sedam sati i onda se istom potljem te mise mi krećemo kući, pišice... tako smo se vraćali sutradan kući...
Evo još kako smo mi proveli tamo vrime do pol noći, potljem procesije, čekajući polnoćku u crkvi. Pivali smo:
Kad je jutro svanilo, rastanak je došo, svako je svoje spremo da ide natrag. Još smo mi onda pivali jednu ilačku pismu - to je jaako, jaako dugačka, al govori sve o Ilači od početka, do današnji dana, kako je bilo. Al evo sada koju smo pivali kao rastanak od Majke Božje:
Onda smo izlazili napolje iz crkve, pivali smo još malo izlazeć dok dojdemo do pruge, onda je išo svako sebi, jel bilo je svega dosta svakome, takorekuć dan i noć se toputovalo. Noć je bila taka, da nije bilo ko sad skloništa nikakog, punoputa kad je padalo bili smo i u štalama i u trimu, a najviše smo pod drvetom prinoćili i tako smo to sproveli.
Dok sam bio mlađi, prijašnji godina ja sam se u Otok uvik pišice vraćo. Sad u zadnje godina, kad sam išo, onda sam uvik išo sa vlakom natrag…
Martin Dulić, baća Martin Dulićev iz Otoka, dalje je pričao o tome kada je išao prvi put na proštenje u Ilaču, a kada je bio posljednji put na proštenju u Ilači, uspoređivao je te odlaske, govorio je koje su dobi najčešće bili hodočasnici, jesu li na proštenje više odlazile žene ili su podjednako odlazili i muškarci i žene, da li su hodočastila djeca, koji su osnovni razlozi odlaska na proštenja u Ilaču...:
U Ilači sam bio prvi put kad sam išo u drugi razred osnovne škole, onda me je mama povela. Sad sam bio zadnji put, 1990.g., tako da sam ja mislim u svom životu bio makar 50 puta u Ilači na proštenju. Samo onaj prvi rat nisam bio (2. svjetski rat, a.) i evo sada u ovo vrime nisam bio (od 1990.g. nadalje, a.). Kad sam prvi puta išo, onda sam ja kao dite išo iz znatiželje, sve me je to zanimalo da to vidim, jel ko dica, gledaš ovo, gledaš ono... Dok u zadnje godine kad sam išo, onda sam išo s pravim, punim srcem što rekli, tražeći milosti od Boga, imo svoje teško što te tišti, za koje si tražio, za koje si išo, tako da mi ništa nije bilo teško... Mi smo znali kad smo išavali u Aljmaš, tamo nas nije niko vozio, tamo smo išli skroz pišice, pa u Sotinu... kad pođemo od kuće idemo svi, a što idemo dalje, bilo je starijeg svita pa nemože... A mi muški koji smo svi, pa po pet šest torbi naprtimo na sebe i nosimo od ti stari žena i vodimo nji i samo da dojdemo do mista dokle možemo doć. Samo, iz Aljmaša nismo nikad se vraćali nikako drukčije - samo vlakom. A u Sotinu, tamo smo išli pišice i tamo i natrag, jel tamo nije bilo drugog puta nikakog...
U Ilaču su uglavnom išli srednje dobi ljudi i žene, jel ti su mogli najviše izdržat, a oni su imali najviše i potreba: jel imali su svoja gospodarstva, imali su svoju dicu, tako da su oni imali zašto it, svako je znao svoje potrebe za čeg ide u Ilaču.
Hodočastila su i dica, samo dica ko dica. Oni bi svi rada ić, ić, ić, a kad tamo onda sustaju i taj čika Franja moro je tamo u Nimci nji potovarit sve i vozit u Ilaču. Tako drugi put, neće nji roditelji vozat tamo amo..., oni se idu vozat... Inače u Ilaču se odlazilo na proštenje zato, jel je većinom svako imo svoj zavit, zavitovo je ili svoju dicu koja su bila bolesna, ili da ne budu bolesna, ili koji su možda išli u druge škole, ili koji su možda imali stare roditelje, pa su im možda bili teški, ili su imali nesreću neku drugu u kući, svatko je imo zašto... Niko nije išo na izlet u Ilaču, jel to je bilo 22 kilometra daleko od Otoka, trebalo je to proć, po vrućini, debeloj prašini četiri prsta, pa noge puri, a mi ajd, a koliko puta i po kiši i po blatu i svakako... po različitim vremenima. Jedino je lipo bilo kad bi prid Gospu prvi dan kad ćemo ić, kad pada kiša, onda nam je sutra bilo lipo, makar da je i blato, onda nije vrućina, eto tako..
Kad sam bio na Bistrici na proštenju, na Trsatu, al to je sve tako bilo autobusom, al ovo drugo je sve bilo, što mi kažemo pišice. U Aljmašu sam bio sedam puta pišice, a u Sotinu sam bio šest puta pišice, rekao je Martin Dulić.
Kako je na blagdan Velike Gospe kirbaj u nekim selima u okolici, bilo je zanimljivo čuti da li je baća Martin Dulićev na taj dan negdje išao i na kirbaj.
Jednom bio sam u Cerni, tamo imam svaju, pa sam samo jedanput bio na kirbaju na Veliku Gospu u Cerni. I oni imaju tamo jednu kapelicu izvan sela u polju, i oni to zovu “Dobra voda”. Tamo ima isto nekaka ko vodica i tamo se svi okupljaju na taj dan, a njima je uglavnom, Miolje je njima kirbaj, ali na Veliku Gospu oni slave ko kirbaj, pošto imaju tu kapelicu pa dolazi narod iz okolice.
Tako je kazivao jedan od štovatelja Marijinih - Martin Dulić iz Otoka, baća Martin Dulićev. I još na samom kraju je dodao:
Hvala Bogu koji je do snage da sam ja to mogo sve pokazat: ispričat i ispivat, jel bi želio još mnogo i mnogo, i da to narodu ostane u uspomeni, jel to neće ode imat ko kazat i pokazat... Bogu hvala i vama kad ste to sve snimili.
mr.sc. Ljubica Gligorević - IZ TRADICIJSKOG ŽIVOTA
IZDANJE:GRADSKI MUZEJ VINKOVCI 1998.
Otočko proštenje u Ilaču na Veliku Gospu
Objavljeno Utorak, 12 Studeni 2013
Na blagdan Velike Gospe u nekim slavonskim selima obilježavaju se godovi. Tako je u Cerni, na županjskom području ili u Starim Jankovcima u vinkovačkom kraju. Na isti blagdan na području Slavonije, Srijema i Baranje od davne prošlosti, sve do Domovinskoga rata 1990. g. bila su redovita hodočašća - proštenja. Pored drugih, čuvena su Gospina svetišta u Aljmašu, Sotinu i osobito u Ilači na vinkovačkom području. Prema vjerovanjima, u Ilači se u bunaru 1865.g. ukazala Gospa. Nekada se, u pučkoj tradicijskoj kulturi kazalo za momke koji nisu “griješili” kada „u mlade dane“ vide Gospu u bunaru s malim djetetom u naručju, a iznad njih svijetli i treperi zvijezda.
Na blagdan Velike Gospe iz bliže i daljne okolice putovalo se u Ilaču prije 130 godina. Putnike je do tog svetog mjesta vodila vjera u djelovanje Božje milosti, odnosno karizme. Vjernici su do Ilače hodočastili uz velika odricanja odlazili pješice do svog cilja. Pjevali su marijanske pjesme i vjerovali kako će se na njih prenijeti dio karizme koja je tamo skoncentrirana. Nadali su se da će na taj način biti ispunjena neka njihova predviđanja. U najčešćem broju slučajeva - bilo je to izlječenje od neke teške bolesti. Mnogi su odlazili zbog osobnog štovanja Majke Nebeske, kao što je hodoćasnik (r. 1921.g.) iz Otoka. U Ilaču je hodočastio oko 50 puta, u Aljmašu je bio osam puta, a u Sotinu šest puta.
O proštenjima nekada u Ilaču, za podsjećanje i prisjećanje puno je ispričao jedan od štovatelja Marijinih - hodočasnik baća Martin Dulić iz Otoka. Kroz priču kada je za to imao potrebu, zapjevao je neku od marijanskih pjesama:
Pa to je bilo ovako: polazak je bio obično uoči Velike Gospe ujutro u šest sati. Svi bi došli u crkvu koji su mislili ić, ti su svi došli. Ponijeli bi svoje stvari sa sobom i pred crkvom bi nas čekala kola jedna, jedan čiča Franja - to je bio stariji čovik. On je bez plače ikake vozio: mi bi rekli torbe naše. Onda mi pomećemo torbe da nam je lakše ići. Bilo je tu i mlađi i stariji. Svi se izujemo bosi i primimo blagoslov svećenika i tada krenemo, prvo zapivamo jednu pismu pred oltarom kad ćemo poć. To je bila prva ova, kao za pomoć, sve pisme smo znali napamet, jedan bi počeo i onda mi drugi, pjevali smo:
Pruži ruku majko sveta s visine,
Ne odbaci, upotrebi nas sine,
Marijo, Marijo, oj divice Marijo,
Čuvaj nas, brani nas, sada i na smrtni čas.
Opakoga ne odbaci grišnika,
Spomeni se da sam sinka tvog slika.
Marijo, Marijo, oj divice Marijo,
Čuvaj nas, brani nas, sada i na smrti čas.
To je bila pozdravna pisma i molenje Majke Božje da nas pomogne i čuva. Onda bi se uputili, mi smo rekli - krajem Vrdovo, koji ide prema Komletincima i prema Ilači. Kad smo se uputili putem, onda je bila druga pisma Majki Božjoj, i to je bilo ovako:
Oj gospojo privelika, oj Marijo,
Nek u zemlji ti si dika, oj Marijo,
Anđeli te štuju u gori, oj Marijo,
U nebeski slavni dvori, oj Marijo,
Sva nebesa puna stoje, oj Marijo,
Veličanstva slave tvoje, oj Marijo,
Ti si majka Božjeg sina, oj Marijo,
Izabrana iz visina, oj Marijo,
Duha svetog zaručnica, oj Marijo,
I nebeska cesarica, oj Marijo,
Sveto trojstvo tebe kruni, oj Marijo,
I milošću srca puni, oj Marijo,
Zanimljivo je bilo doznati, koliko je oko 1930.g. u skupinama bilo hodočasnika u Otoku:
U tim godinama u Otoku je bivalo je po pet, šest stotina naroda, što starijeg, štomlađeg, a mladeži, mladeži je uvik bila polovica pretežno: jel išli su i cure i momci, a išle su i žene udane, išo je i stariji svit, sve je to išlo skupa... Jedan župnik stari Matijević koji je tada bio, uvik je uveče navistivo kad će bit procesija, koliko je iz kojega sela došlo... Onda on kaže došlo je toliko iz Otoka, toliko iz Nimaca, toliko iz Pavlake, toliko iz Bošnjaka, toliko otale... uvik je on tumačio koliko je došlo, tako da je nas bilo oko pet, šest stotina, dok posle nam se broj pomalo smanjivo, ali ipak je ostajalo do dvisto pedeset, tristo, tako je oduvijek godinama, godinama... pričao je baća Martin Dulićev.
Da vam pričam dalje kako smo išli u Ilaču... Mi smo putem išli opet prema Komletincima i dalje.. Naprid je uvik išo jedan od momaka koji je nosio križ.
Bilo je to i više momaka, oni su se redali... Jedan od momaka je uvik nosio križ, to se znalo. A ako je bilo više cura, onda su se nosile i zastave, tako da su sesve mogle menjat, a cure su uvik bile u bilini i u bili marama pokrivene, kojesu nosile zastave, bilo je nji šest ili osam, da se mogu menjat, da nose redom...
Imali smo mi šlingane zastave izradite na Srce Isusovo i Marijino, koje su se nosile putem u prašancionu, kad smo išli...
...Većinom su svi bili spremiti u narodne nošnje, jel prvo je to bilo litno doba, bila je vrućina, onda se to sebi metne u torbu, za konak nešto toplije što će se obuć, a sve je to išlo u gaća, u košulja, ženske u skuta, u oplećku, lagano obučeno - da je to što lakše bilo ići, zato smo i imali toga čovika koji nam je vozio torbe, da ne moramo nosit ništa, da nam bude lagano. I tako smo mi do Komletinci putem dalje skroz, molili smo krunicu, u krunici smo i pivali, u svakoj desetini krunice pivala se po jedna kitica, na primer ovako: žalosnu krunica:
Oj žalosna Marijo, mač ti srce ranio,
Kad si čula da se Isus krvlju znojio.
To je bila prva desetina, druga je bila:
Bože oče nebeski, vapi narod kršćanski,
Što dopusti da bi čuju sinka Židovi.
Treća desestina je bila u žalosnoj:
Oj žalosna divice, sav se narod čudiše,
Kad Isusu svetu glavu trnjem kruniše.
Četvrta desetina je bila:
Oj žalosna Marijo, sav je narod vapio,
Kad je Isus na ramenu križ svoj nosio.
Peta desetina u žalosnoj krunici je bila:
S tobom Ivan stajao, pod križem je plakao
Kad je sinak tvoj na križu duh ispustio.
Sveta Marijo moli se za nas,
Mi smo tvoji putnici, blagoslovi nas,
Isprosi Marijo Ilačka nebesa za nas,
Isprosi Marijo llačka nebesa za nas.
Tad smo jednim načinom pivali, to je bilo ovako:
Sveta Marijo, sveta bogorodice,
Sveta djevo, djevica, moli se za nas.
Zapjevajmo danas, Mariji na čast,
Marijo djevice, nebeska kraljice,
Oj moli za nas.
Za tobom mi vene duša spasitelju moj,
Daj da tebe sretna kuša, daj joj pokoj svoj.
Dođi, dođi, spasitelju moj,
Stan ne prezri srca moga, budi pokoj moj,
Dođi dođi, spasitelju moj,
Stan ne prezri srca moga, budi pokoj moj.
Usputno bi se na ovom našem putu samo kadgod, to je bilo slabo, priključilo se par Komletinčana, koji su baš nako volili ić s nama. Onda su oni nas uvik ' čekali u Komletincima, jel njiovi su išli jako kasno, pa su morali žurit, pa ti koji nisu mogli žurit, ti su se pridružili s nama, pa su išli s nama lipo, polako... a mi smo uvik išli rano, jel mi smo uvik došli rano u Ilaču, kako bi reko - na svoje misto.
Kad smo nastavili od Nimaca dalje, kojem je bilo teško, taj je posido u kola, a mi smo uvik išli malo brže, znalo se i naoblačit nebo od podne, pa smo morali malo i žurit, a znali smo i puno puta pokisnit i svakako je bilo, samo eto, uglavnom išli smo. Kad smo mi došli tamo blizu, iza Ivanci ima jedno brdašce, prije pruge kad se dojde na to brdašce onda se vidi Gospina crkvica. Onda tu kleknemo i mi to kažemo pozdravimo Gospu. Izmolimo Anđeo gospodnji, pozdravimo Gospu i onda nastavimo put dalje. To sad dojade pruga, to je bila tu velika livada, tode je bilo i trnju, mi kažemo divojačkog trna, bode, i… ubadalo se u noge, al to se nije gledalo. Osobito kad je padala kiša, samo se žurilo da se ide. Al uglavnom mi smo išli, što smo brže i bliže išli to smo manje i molili, što kažu, već smo bili i umorni. Al kad smo došli onda u Ilaču, do svetišta, onda ona vrata u Ilači, tamo je križ i onda smo prvo tome kao pozdrav dali križu:
Faljen Isus križu sveti, oj Marijo,
Na tebi je Bog propeti, oj Marijo,
Oborio svetu glavu, oj Marijo,
Svetu glavu svu krvavu, oj Marijo,
Raširio ruke svete, oj Marijo,
Radi tebe grješni svjete, oj Marijo.
Oj divice kod vodice, oj Marijo,
Ukaži nam svoje lice, oj Marijo,
Tvoje lice sunce jarko, oj Marijo,
Sunce jarko mila majko, oj Marijo,
Kad smo pošli i mi od kuće, oj Marijo,
Zamolismo tebe vruće, oj Marijo,
Da nas do tvog stana pratiš, oj Marijo,
I sretno nas natrag vratiš, oj Marijo,
Pomoćnicu pruži ruku, oj Marijo,
Nevoljnome svome puku, oj Marijo,
Oj Marijo, dan i noć budi nama u pomoć.
Faljen Isus Marijo, Faljen Isus divice,
Faljen Isus Majko naša zagovornice,
Evo smo ti hitili, dan i noć se trudili,
I na ovo misto željno, sretno dospili,
Došli smo te proslavit, i s anđelom pozdravit,
dakle Ijubezna Majko, molimo te ovako,
Kad nam se smrt približi, posljednji sat udari,
Budi kraj nas, moli za nas, oj slatka mati.
Kad se taj prašancion svrši uvečer onda nije ništa bilo do ponoći - u ono vrime. Sad to budu i filmovi i šta ja znam, al onda to nije bilo ništa, već smo čekali do ponoći. Onda bude polnoćka - obično traje do dva sata, jel tu je silna pričest i silni narod. Kad dva sata projdu, onda gledamo da se mi kako uguramo u crkvicu, jel je već zora i zima i već se ne da napolju bit... A onda već mnogi su se i razilazili čim polnoćka projde, koji su bili bliže. Bilo je tu i biciklima, bilo je to i svakako, na kola... ti su išli kući koji su bili bliže. Mi uglavnom iz daljega, jedni su čekali da idu ujutro s vlakom: u pet sati je išo vlak, a mi smo čekali misu i u sedam sati i onda se istom potljem te mise mi krećemo kući, pišice... tako smo se vraćali sutradan kući...
Evo još kako smo mi proveli tamo vrime do pol noći, potljem procesije, čekajući polnoćku u crkvi. Pivali smo:
Prošetala Marija, sveta Majka Božija,
Nazaretska divica, sveta Bogorodica,
Jutrom rano dodana, priko brda zelena.
Kud Marija hodila, za njom ruža procvala,
procvala lipi cvit, nek se čudi celi svit,
Jel je lipša divica, nego zorna ružica,
A nebeski anđeli s nebesa se spustili,
Prid njom staze pomeli, k njenoj teti odveli,
Uz nju Josip pravedan, čista srca ko ljiljan,
Koji pozna stazice do judejske granice,
Kud Marija ima proć, rođakinji svojoj doć,
Kad je teta opazi, prid nju brže izlazi,
Pa govori rodica, Lizabeta sestrica,
Zdravo budi blažena, među svima ženama,
Koja k meni dolaziš, veselje mi donosiš,
Kad to reče rodica, Lizabeta sestrica,
U njoj čedo zaigra, sveti Ivan Krstitelj,
Koj krstio Isusa, spasitelja našega,
Oj nebeska putnice, slatka Majko divice,
Kad ja pojdem umirat, s rodbinom se rastajat,
Priskoči mi u pomoć, bio danak ili noć.
Kad je jutro svanilo, rastanak je došo, svako je svoje spremo da ide natrag. Još smo mi onda pivali jednu ilačku pismu - to je jaako, jaako dugačka, al govori sve o Ilači od početka, do današnji dana, kako je bilo. Al evo sada koju smo pivali kao rastanak od Majke Božje:
Majko mila, kakva sila s tobom se je rastavit,
Jadno naše srce cvili, jer od tebe put nas dili,
Majko draga i preblaga, ah nemoj nas ostavit,
Majko draga i preblaga, ah nemoj nas ostavit.
Dok sam bio mlađi, prijašnji godina ja sam se u Otok uvik pišice vraćo. Sad u zadnje godina, kad sam išo, onda sam uvik išo sa vlakom natrag…
Martin Dulić, baća Martin Dulićev iz Otoka, dalje je pričao o tome kada je išao prvi put na proštenje u Ilaču, a kada je bio posljednji put na proštenju u Ilači, uspoređivao je te odlaske, govorio je koje su dobi najčešće bili hodočasnici, jesu li na proštenje više odlazile žene ili su podjednako odlazili i muškarci i žene, da li su hodočastila djeca, koji su osnovni razlozi odlaska na proštenja u Ilaču...:
U Ilači sam bio prvi put kad sam išo u drugi razred osnovne škole, onda me je mama povela. Sad sam bio zadnji put, 1990.g., tako da sam ja mislim u svom životu bio makar 50 puta u Ilači na proštenju. Samo onaj prvi rat nisam bio (2. svjetski rat, a.) i evo sada u ovo vrime nisam bio (od 1990.g. nadalje, a.). Kad sam prvi puta išo, onda sam ja kao dite išo iz znatiželje, sve me je to zanimalo da to vidim, jel ko dica, gledaš ovo, gledaš ono... Dok u zadnje godine kad sam išo, onda sam išo s pravim, punim srcem što rekli, tražeći milosti od Boga, imo svoje teško što te tišti, za koje si tražio, za koje si išo, tako da mi ništa nije bilo teško... Mi smo znali kad smo išavali u Aljmaš, tamo nas nije niko vozio, tamo smo išli skroz pišice, pa u Sotinu... kad pođemo od kuće idemo svi, a što idemo dalje, bilo je starijeg svita pa nemože... A mi muški koji smo svi, pa po pet šest torbi naprtimo na sebe i nosimo od ti stari žena i vodimo nji i samo da dojdemo do mista dokle možemo doć. Samo, iz Aljmaša nismo nikad se vraćali nikako drukčije - samo vlakom. A u Sotinu, tamo smo išli pišice i tamo i natrag, jel tamo nije bilo drugog puta nikakog...
U Ilaču su uglavnom išli srednje dobi ljudi i žene, jel ti su mogli najviše izdržat, a oni su imali najviše i potreba: jel imali su svoja gospodarstva, imali su svoju dicu, tako da su oni imali zašto it, svako je znao svoje potrebe za čeg ide u Ilaču.
Hodočastila su i dica, samo dica ko dica. Oni bi svi rada ić, ić, ić, a kad tamo onda sustaju i taj čika Franja moro je tamo u Nimci nji potovarit sve i vozit u Ilaču. Tako drugi put, neće nji roditelji vozat tamo amo..., oni se idu vozat... Inače u Ilaču se odlazilo na proštenje zato, jel je većinom svako imo svoj zavit, zavitovo je ili svoju dicu koja su bila bolesna, ili da ne budu bolesna, ili koji su možda išli u druge škole, ili koji su možda imali stare roditelje, pa su im možda bili teški, ili su imali nesreću neku drugu u kući, svatko je imo zašto... Niko nije išo na izlet u Ilaču, jel to je bilo 22 kilometra daleko od Otoka, trebalo je to proć, po vrućini, debeloj prašini četiri prsta, pa noge puri, a mi ajd, a koliko puta i po kiši i po blatu i svakako... po različitim vremenima. Jedino je lipo bilo kad bi prid Gospu prvi dan kad ćemo ić, kad pada kiša, onda nam je sutra bilo lipo, makar da je i blato, onda nije vrućina, eto tako..
Kad sam bio na Bistrici na proštenju, na Trsatu, al to je sve tako bilo autobusom, al ovo drugo je sve bilo, što mi kažemo pišice. U Aljmašu sam bio sedam puta pišice, a u Sotinu sam bio šest puta pišice, rekao je Martin Dulić.
Kako je na blagdan Velike Gospe kirbaj u nekim selima u okolici, bilo je zanimljivo čuti da li je baća Martin Dulićev na taj dan negdje išao i na kirbaj.
Jednom bio sam u Cerni, tamo imam svaju, pa sam samo jedanput bio na kirbaju na Veliku Gospu u Cerni. I oni imaju tamo jednu kapelicu izvan sela u polju, i oni to zovu “Dobra voda”. Tamo ima isto nekaka ko vodica i tamo se svi okupljaju na taj dan, a njima je uglavnom, Miolje je njima kirbaj, ali na Veliku Gospu oni slave ko kirbaj, pošto imaju tu kapelicu pa dolazi narod iz okolice.
Tako je kazivao jedan od štovatelja Marijinih - Martin Dulić iz Otoka, baća Martin Dulićev. I još na samom kraju je dodao:
Hvala Bogu koji je do snage da sam ja to mogo sve pokazat: ispričat i ispivat, jel bi želio još mnogo i mnogo, i da to narodu ostane u uspomeni, jel to neće ode imat ko kazat i pokazat... Bogu hvala i vama kad ste to sve snimili.
(11. emisija “Iz tradicijskog života”.
Snimljeno u Otoku 8. kolovoza 1993.g. emitirano na Veliku Gospu, 15. kolovoza 1993.g.)
mr.sc. Ljubica Gligorević - IZ TRADICIJSKOG ŽIVOTA
IZDANJE:GRADSKI MUZEJ VINKOVCI 1998.
Nema komentara:
Objavi komentar